Ко краде рад

Након деценија транзиционе агоније и након три године примене новог Закона о раду Србија се позиционира као једна од најсиромашнијих земаља у Европи. Постојећи правни оквир заједно са политичким одлукама да се чак и кршење лошег Закона толерише омогућавају страним и домаћим послодавцима да на тој агонији паразитирају бесрамно увећавајући свој профит. Леви самит Србије у циљу стварања друштва које у први план ставља интерес људи, а не капитала, супротставља се оваквој политици, покреће кампању “Ко краде рад?” и захтева измену Закона која ће повратити достојанство радницама и радницима Србије.

Политика која се руководи тржишном логиком у први план ставља приходе послодавца што узрокује катастрофалне социјалне последице. Законом дефинисана минимална зарада, предвиђена као изузетак, постала је стандард и представља мизерну слику цене рада за коју су принуђени да раде раднице и радници у Србији. Просечна плата није много већа, нити је довољна за покривање најосновнијих животних трошкова. Поред тога велики број људи нема прилику ни да започне или да настави тржишним турбуленцијама прекинути радни век.

Приватизација и дерегулација тржишта рада значиле су комплетно уништавање домаће привреде, уништавање фабричких постројења и масовна отпуштања. Раднице и радници, без икакве социјалне сигурности постају само јефтине, или готово бесплатне, алатке за увећање приватног профита, док армија незапослених омогућава стално снижавање цене рада. Ако нећете да радите за минималац, има ко хоће. Становништво Србије, доведено на ивицу егзистенције, немајући избор бива принуђено да прихвата мизерно плаћене послове на којем ће бити приморана да ради прековремено, без могућности одласка на паузу, у сменама које се одређују данас за сутра, без уговора на неодређено…

Истовремено, огромна количина буџетског, дакле, заједничког новца улаже се у приватни сектор кроз разне врсте субвенција. На тај начин послодавцу је радник бесплатан, а профит који убира добрим делом долази директним преливањем буџетских средстава у приватни џеп.

Наша беда се продаје као тржишна конкурентност. Уместо макар минималног повећања социјалне заштите као реакције на све израженију социјалну беду у Србији, држава незавидно стање радника и радница представља као предност рекламирајући нас инвеститорима као “високо квалификовану, а јефтину радну снагу”. Оваква конкурентност подразумева уништавање синдиката, девастирање система социјалне заштите и принуду да се ради све више за све нижу накнаду.
Али није свима тако лоше. Статистике сврставају Србију међу земље са најизраженијим неједнакостима у друштву. Дакле, са једне стране велики број људи који поседују мало или ништа, и један уски круг привилегованих који поседују много. Пратимо ли ток новца лако можемо установити ко се окористио у претходне три деценије, коме је приватизација помогла да отуђи богатство које се у нашем друштву градило заједничким снагама и заједничким средствима.

Законом о раду који је тренутно на снази легализован је несигуран положај радница и радника, а њихово организовање у борбу за бољи положај учињено готово немогућим. Клима неизвесности и несигурности коју овакво стање генерише продужава у бесконачност егзистенцијалну агонију већине становништва у Србији. Нулта тачка борбе за промену оваквог стања је враћање на дневни ред Закона о раду и његова измена која у први план истиче интерес радница и радника. Такав захтев је почетак нашег супротстављања механизмима којима се континуирано, деценијама краде наш рад!

Позивамо све који желе да се придруже овом захтеву да потпишу петицију:
https://www.peticije24.com/peticija_za_izmenu_zakona_o_radu_-_ko_krade_rad

Кампања “Ко краде рад?”

Wednesday, April 19, 2017 - 15:30
kategorija vest: